Andska civilizacija je jedinstvena po mnogo čemu. To je jedina velika civilizacija koja je nastala na planinskom vencu – Andima, po kojima je i dobila ime. Takođe, jedina je u kojoj su nastaja carstva kontinentalnih razmera, a koja nisu imala ni pismo, ni točak, ni jahaće životinje, pa čak ni novac. Kada se sve okolnosti uzmu u obzir, postavlja se zdravorazumsko pitanje – kako je bilo kakva civilizacija, a još manje imperija uopšte moguća u takvim uslovima? Jedan od mogućih odgovora leži u drevnim i još uvek prisutnim načelima andskih društava – yanantin i masintin.
U andskom svetu, sve postoji u dvojnosti – grad, delovi sveta, kosmos, društvo, čovek. Svako je povezan sa nekim drugim i oni zajedno čine nadopunjujuću celinu. Upravo ovakav pogled na život je u andska društva ugradio neraskidivu veru u zajedništvo, solidarnost i saradnju.
Masintin – nadopunjujuće prijateljstvo
Masintin je pojam sastavljen od reči «masi» koja znači «prijatelj» i nastavka –tnin koji označava pripadanje, stvaranje zajednice, nadopunjavanje, ono što prati nekoga ili nešto. Ugrubo, pojam bi se mogao razumeti kao nadopunjujuće prijateljstvo i ono je nešto što svakog člana andske zajednice prati od rođenja do smrti. Pa i posle nje! Svako je povezan sa nekim, pa čak je samac u odnosu sa svojom zajednicom. Takođe, sva deca su «masintin», u odnosu na svoje roditelje. Međutim, to nije večno stanje i za postizanje pune zrelosti i razvijanje ličnosti, potrebno je živeti sa partnerom:
«… Samcima nedostaje važan deo njih. Kažu da kada nemate partnera, samo ste pola bića. Sami ste dragoceni, jedinstveni ste, ali samo ste jedan deo. Još niste celoviti. To je zato što kad ste sami, ili se akumulirate toliko da je to preplavljujuće ili se toliko iscrpljujete da postajete slabi. Zbog toga ćete osetiti strah ili zbunjenost ili gubitak. … možda znate sebe, ali nikada se ne možete videti. Za to vam treba druga osoba. Trebaju vam druge oči, druga perspektiva da to vidite. Kad ste dete, imate roditelje, ali kad ostarite više nemate roditelje da vas vide i prepoznaju. Kao odrasla osoba, vaš yanantin, vaš partner, je osoba koja je tu da vidi ono što vi ne vidite u sebi, baš kao što ste vi tu da vidite u toj osobi ono što on ne vidi u sebi. Zbog toga je lakše brinuti o drugoj osobi nego o sebi – jer ne biste trebali brinuti o sebi! Zbog toga postoji druga osoba.»[1]
Yanantin – nadopunjujuće partnerstvo
Dakle, ono što nas čini potpunima jeste yanantin. Kada deca polno sazreju, kreću da traže svoje «yana» (ljubavnike, partnere), kako bi postali «yanantin» – skladno upareni, nadopunjeni. To se takođe čini uz pomoć «masintina», to jest kroz prijateljstvo i upoznavanje, kroz građenje odnosa na onome što nas spaja i upotpunjuje. Samo se tako može odrasti i sazreti – u očima i kroz brigu i nežnost nekog drugog. Iz reči «yana» je nastala i druga kečuanska reč «yanapay» koja znači pomoć, koja se opet može dobiti kroz odnos ljubavi sa drugom osobom.
«Ljubavni odnosi kod Kečua[2] su uvek zasnovani na uzajamnoj pomoći. Što više pomažeš nekome, više ga voliš», kaže Arawi Ruiz, kečuanski istoričar i predsedavajući Kečuanske akademije humanističkih nauka[3]. «Dvojnost uvek postoji, kako bismo bili svesni potreba onog drugog. Dualnost postoji i unutar samog pojedinca – u odnosima i potrebama svoje muške i ženske strane ličnost», naglašava Ruiz.
Asimetrija kao uslov pokretanja
Iako je jedan od prevoda pojma yanantin uzajamno nadopunjavanje, jedan od njegovih glavnih obeležja je i asimetrija, neujednačenost. Iako na prvi pogled možda podseća na taoizam ili na dijalektiku, ovde nisu u pitanju suprotnosti:
«Za nas se yanantin ne fokusira na razlike između dva bića. To je ono što ih razdvaja. Umesto toga, fokusiramo se na osobine koje su ih spojile. To je yanantin. Zapravo ne vidimo razlike. Zato ih vidimo kao ne nužno suprotstavljene, već kao komplementarne. Jedan čovek sam ne može držati sve, ne može se brinuti o svemu. Ne samo da je dobro zajedno, već se mora biti zajedno. Nema drugog načina. Kada postoji drugi, to predstavlja dodatnu snagu za oboje»[4].
U tom odnosu, uvek je jedna strana jača, dominantnija. I upravo u toj razlici strana leži snaga koja nosi dinamiku, mobilnost i promenu. Nesrazmernost je osnovom stvarnosti i predstavlja snagu koja omogućava stvari da se dešavaju. Asimetrični dualizam smatra da je stvarnost sazdana od različitih pa i suprotstavljenih sila, ali koje trebaju jedna drugu kako bi bile potpune, odnosno yanantin.
Da se ne radi o ekstremnim suprotnostima, govori i činjenica da su homoseksualni parovi takođe mogli biti yanantin. «U andskoj civilizaciji, homoseksualnost je smatrana svetom. Takođe, ženstvenost je smatrana božanskom i što je neko bio ženstveniji, bio je bliži Pachamami – boginji majci ovoga sveta. Čak i muškarci ovde govore «mekše», kao izraz pristojnosti i lepog ponašanja», navodi istoričar Ruiz. Kakav surovi kontrast sa hrišćanskim patrijarhatom! Danas se istopolni parovi ne smeju više nazivati yanantin, već ih svrstavaju u masintin, usled pritiska i dominacije Katoličke crkve i njenih tradicija.
Janantin kao osnovna vrednost i načelo Andske civilizacije
Gotovo da nijedna iskonska civilizacija nije toliko duboko i sveprisutno insistirala na potrebama onog drugog, na solidarnosti iz ljubavi i na brizi za uzajamnošću kao svojim osnovnim i temeljnim vrednostima. Takva postavka društva objašnjava i da su mnoge andske kulture, poput civilizacije Caral/Norte Chico, uspevale da izgrade zadivljujuće hramove i gradove u isto vreme kada su i Egipćani gradili piramide. Međutim, za razliku od Međurečja, Kine ili Egipta, ovde su građevine nastale bez ikakvih znakova prisile, ratova, nasilja ili potrebe za odbranom – svi gradovi su bili otvoreni i bez zidina[5]. Sve to navodi na pretpostavku da ljude tu nije navela ni sila ni beg, već zajedništvo i vera u zajedničko dobro.
Uzajamnost je bila osnovno načelo i za ekonomiju Inka civilizacije. Bez novca, ova imperija je uspela da ostvari distributivnu ekonomiju. Slična načelima komunizma (svakome prema potrebi), sistem je razvijao udruženi rad (mita) i zadružne magacine koji su sve građane opremali svime što im je neophodno za život i rad – hranom, odećom, oružjem i oruđen. No pored vrlo sofisticirane socijalne politike države, među andskim narodima je oduvek postojao i običaj mitk'a – odnosno uzajamne ispomoći u radu. Ova pomoć se nije naplaćivala (novac svakako nije ni postojao), već se uzvraćala kada je drugoj strani pomoć bila potrebna.
Andske civilizacije su ostvarile ono što se u tzv. Starom svetu nije smatralo mogućim – izgradile su civilizacije na načelima solidarnosti. Svakako, to nije bilo svet bez ratova i krvopolića. Navedimo samo primer carstva Inka koje je što kroz diplomatiju što kroz oružanu silu pokorilo celi severozapad Južne Amerike. Međutim, kulturni kod andskog sveta je u svakodnevni život utkao solidarnosti i nije bio u stanju da postoji bez nje. Čak i nakon kolonijalnog osvanjanja i uništenja lokalnih država i elita, među ljudima Anda i danas yanantin i masintin čine osnovu društva i ekonomije i čine je primerom prevladavanja nemogućih prepreka kroz duboku veru da kroz brigu za bližnjega osiguravamo dobrobit za sve, pa i za sebe same.
Naslovna ilustracija: Screenshot of the animated video “Origin Story of the Inca” @Smithsonian National Museum of American Indian
Sva autorska prava su zadržana. Dopušteno je objavljivanje članka uz navođenje imena autora i izvora.
[1] Webb, Hillary S. (2012). Yanantin and Masintin in the Andean World: Complementary Dualism in Modern Peru. Albuquerque: University of New Mexico Press. p.139
[2] Kečua (Quechua) su domorodački narod Južne Amerike koji govori kečuanskim jezikom, koji je bio službenim jezikom Inka civilizacije
[3] Prepiska sa profesorom Arawiom Ruizom od 23. septembra 2020.
[4] Webb, Hillary S. (2012). str.24
[5] Mann, Charles C. (7. januar 2005.). “Oldest Civilization in the Americas Revealed”. Science. 307 (5706): str. 34–35